Sarajevo 22.10.1984.

Jugoslovenski dobrovoljci u španskom ratu 1936-1939. godine, odlučili su, na zasedanju redovne supštine u Sarajevu 22. oktobra 1984. godine, da vam se obrate sledećim pismom:

Prije skoro pola veka pohrlili smo u Španiju, u kojoj se tada proveravala savest čovečanstva, da pomognemo španskom narodu u njegovovj odbrani Republike protiv fašističke agresije, uvereni da time branimo i naša prava na slobodu i demokratiju i da doprinosimo odbrani nezavisnosti naše zemlje. Obogaćeni iskustvom herojske borbe španskog naroda, nalazili smo načina da prevladavamo nesavladive prepreke koncentracionih logora u Francuskoj i Nemačkoj, gde smo bili zatočeni posle poraza u Španiji, da bismo se priključili narodno-oslobodilačkom pokretu u Jugoslaviji i bezrezervno stavili na raspolaganje Komunističkoj partiji, dajući naš doprinos narodno-oslobodilačkom ratu i revoluciji. U posleratnom periodu nismo štedeli snage da bismo uneli naš udeo u učvrščivanje i produbljivanje tekovina revolucije, jačanje položaja i uloge radničke klase i radnih ljudi uopšte, kao glavnih nosilaca društvene reprodukcije, kao kičmenog stuba u daljem razvijanju samoupravnog socijalističkog sistema, zaloge bratstva i jedinstva naših naroda i pouzdane garancije za uspešnu odbranu nezavisnosti naše zemlje. Tako smo na čitavom našem svesnom životnom putu nastojali da ostanemo dosledni u borbi za uzvišene ideale novih društvenih odnosa u kojima će se realizovati sloboda i mogućnost da čovek ispolji sve svoje sposobnosti u ostvarivanju poistovećenih ličnih i opštih interesa.

Nadali smo se da će nam naše pozne godine doneti smiraj. Nažalost, do toga nije došlo. Svedoci smo, već duže vremena, takvih procesa u društvenim odnosima koji sve izrazitije dolaze u sukob sa našim opredeljenjima i shvatanjima. Postaje sve jasnije nerazumno udaljavanja od smera označenog našim ratom i revolucijom. Danas smo, već, suočeni sa kritičnim stanjem svestrane privredne, političke, idejne i moralne krize. Nema, formalno, područja društvene delatnosti koja se ne guši u nagomilanim posledicama pogrešne politike.

Mi, bivši interbrigadisti, ne smemo i ne možemo ostati po strani kao posmatači, odnosno kao nemoćni saučesnici krize. Svesni smo činjenice da smo na zalasku našeg življenja, ali to ne može umiriti našu revolucionarnu svest niti umanjiti znatnu moralnu snagu koju još uvek u nama vide radni ljudi naše zemlje. I u ovim godinama ostajemo dosledni sebi i izražavamo našu duboku zabrinutost nad opštim stanjem u zemlji koje se obrazovalo zahvaljujući velikom nizu promašaja u koncipiranju i sprovodenju politike.

Stvoreno je novo društveno stanje koje direktno ugrožava osnovne revolucionarne tekovine - samoupravne socijalističke odnose i samu nezavisnost Jugoslavije. Učešče radničke klase, i radnih ljudu uopšte, u vlasti i njihov uticaj na kreiranje opšte i, posebno, ekonomske politike do te mere je ograničeno da je radničko-klasni karakter društvenog kretanja sasvim potisnut. Partikularizam je postao glavni činilac i motiv pojedinačne republičke i regionalne aktivnosti što se već duže vreme porazno odražava na zajedničke, opšte interese. Došlo je do napuštanja revolucionarnog morala, do dehumanizacije, do javnog kršenja ustavnih sloboda, do slabljenja bratstva i jedinstva, pa i, kao rezultat svega toga do smanjenja odbrambene sposobnosti zemlje. Pomeranje težišta u društvenom kretanju sa klasnog na nacionalno područje nije, kako su zagovornici takve politike očekivali, rezultiralo u obilju nacionalnih specifičnosti, u bogatstvu tradicije i kulture, u izgradnji samoupravnih odnosa, već, obrnuto, u republičkom, regionalnom, i opštinskom zatvaranju, ne u jedinstvenim naporima izgradnje zajedništva, već u produbljavanju medusobnih razlika, u izazivanju novih oštrig protivrečnosti, u slabljenju celine.

Ne možemo da ne konstatujemo da Jugoslavija u ovakvim uslovima gubi šansu koju joj je istorija ponudila - da svestranim ostvarenjem samoupravljanja otvori prozor i postane primer čovečanstvu u nalaženju rešenja za najkrupniji problem današnjice - uspešan razvitak društvenih odnosa.

Presudnu idejnu i političku odgovornost za ovakvo stanje snosi, svakako, rukovodstvo Saveza komunista Jugoslavije. Nije bilo na visini zadataka u oživotvoravaju istorijske nužde. Upravo zato Savez komunista mora radikalno da preispita samog sebe.

Vreme je nametnulo imperativnu potrebu:
-prvo, da sazove vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije. Na kongresu bi se razumno i hrabro dala analiza idejnih, političkih, društvenih, ekonomskih, etičkih i kulturnih, jednom rečju, svih aspekata nastalog stanja i definisale jasne smernice za ukupnu aktivnost Saveza i gradana kako bi se novoformulisanom politikom otklonile devijacije u razvoju društvenih odnosa i obezbedio kontinuitet doslednog revolucionarnog kursa. Tako bi se, ustvari, došlo do osavremenjenog Programa koji bi definisao stategiju Saveza komunista.
Objektivnu procenu stanja i sagledavanja mogućnosti u prevazilaženju teških posledica daće, u prvom redu, ljudi najteže poodeni tim stanjem - radni ljudi naše zemlje. Otud je primarni preduslov uspešnog rada kongresa – izbor kompetentnih delegata, u prvom redu predstavnika radničke klase i omladine koji bi bili izabrani dosledno demokratskim putem, tako da baza, a ne forumi, odlučuje o kandidatima, na taj način bi sastav kongresa uživao puno poverenje i najširu podršku radnih ljudi i gradana Jugoslavije.
Tribina bi trebalo, takode, da bude pristupačna ljudima koji teoretski, idejno-politički ili praktično mogu da sugeriraju rešenja za bilo koji od mnogobrojnih problema sa kojima smo suočeni.

-drugo, vreme do kongresa iskoristiti za najširu javnu diskusiju, za slobodnu ljudsku misao, bez apriorne isključivosti i bilo kakvog etiketiranja, u traženju odgovora kako nastaviti prekinute tokove Revolucije koja je Jugoslaviju postavila u žižu svetske javnosti, kako povratiti izgubljeno mesto i ugled. Sučeljavanje raznovrsnih i protivurečnih mišljenja može samo da obogati marksističku misao a nikako da nanese štetu razvitku samoupravljanja kojem su uskraćivanje slobode govora i kritičke misli najljući neprijatelji. Samoupravni socijalizam bi u idejno-političkom pogledu morao da bude nadmoćniji od bilo kojeg drugog oblika društvenih odnosa, radi čega je njemu sloboda mišljenja bezpogovorni preduslov za napredak, za razliku od administrativno-restriktivnih i represivnih mera koje guše i sprečavaju njegov razvitak, što, nažalost, naša praksa ubedljivo potvrduje;

-treće, ne sme se gubiti vreme u otklanjanju skretanja i pogubnih učinaka, koji su do te mere očiti i grubi da izazivaju opravdano uznemirenje javnosti. Moraju se pozvati na političku odgovornost ljudi koji su nosioci krupnih političkih i privrednih promašaja.

Sazivanje vanrednog kongresa, praćeno najširim ospoljavanjem javnog mnjenja u pronalaženju izlaza, omogićilo bi Savezu komunista da uspostavi prekinutu vezu sa komunističkom partijom Jugoslavije koja je po znanju, mudrosti, dalekovidosti, moralu i organizovanosti imala takav ugled da u najtežim časovima uživa bezrezervno poverenje naših naroda.

Nije potrebno naglašavati da su jugoslovenski interbrigadisti rešeni da unesu svoje poslednje rezerve snage u opšte napore za uspostavljenje doslednog revolucionarnog kursa utemeljenog pod rukovodstvom druga Tita, veličanstvenim pobedama izvojevanim u nadčovečanskim naporima i sa neizmernim žrtvama u toku narodnooslobodilačkog rata, revolucije i borbe protiv staljinizma.

Sarajevo, 22.10.1984.g.

SKUPŠTINA JUGOSLOVENSKIH
DOBROVOLJACA U ŠPANSKOM RATU
1936-1939.god.