SEĆANJE

Španija? šta reći o tome danas, posle 30 godina? Reći nešto o tome svojim drugovima iz tih vremena, nema potrebe. Razumemo se, još i danas. I razumećemo se do kraja života. Nisu potrebne reči, ni podsećanja na dogadaje. Dovoljan je pogled, osmeh, stisak ruke. Jer, to je bio oplemenjeni plamen jedne generacije sa svih pet kontinenata, koji nas je tamo odveo, nosio i nadahnjivao. Mnogi su izgoreli u tom plamenu. Tada ili kasnije. U nama, oni žive i danas. I živeće sa nama, do poslednjeg od nas.
Šta pričati mladima o tome? Sećanja? Ratne priče? Ne. To nije ono pravo! Španije nije za nas zbir ratnih anegdota. Španija je za nas sinonim mladosti naše generacije, njenih stremljenja i borbe za bolji život i za dostojnu budućnost svih naroda sveta. Sinonim je i tragedija jedne generacije. Tragedije zato, jer je ginula. I tada i posle, tokom čitave jedne decenije. Tamo, i širom svih zemalja sveta, kasnije zahvaćenih ratom, koji smo želeli da sprečimo. Ginula je listom, često stravično, neljudski.
Kako učiniti shvatljivom solidarnost u akciji naprednih ljudi svih zemalja sveta, u ono vreme?
Kako učiniti shvatljivim, mladim ljudima danas, da smo se zaista osećali kao jedan? Da smo došli sa svih kontinenata, iz svih profesija, nošeni željom da srečimo nadiranje fašizma, sav užas, mračnjaštvo i ropstvo čitavog čovečanstva, koje je spremao?
Kako učiniti shvatljivim da se mi tamo nismo osećali u tudoj zemlji? Da nas tamošnji narod nije smatrao strancima, već svojim najdražim?
Kako pričati o velikoj ljubavi jedne generacije čitavog sveta? Jer, ona je to bila. Ljubav za mir, slobodu, naprednost, humanizam, kulturu.
O zaista velikoj ljubavi ne može se pričati. Ona se mora doživeti. Ona emotivno tako duboko potresa čoveka da mu nedostaju reći, ili mu one umiri na usnama. Ko je doživeo veliku, pravu ljubav, shvatiće. Ko nije, neka mi oprosti. Ne mogu da pričam o Španiji. Dr Olga Dragić
(Milica Živković)

Borka Demić (desno) u bolnici u Mursiji